Kada je saznala da ima autoimunu cizoru jetre, život Ivane Joksić se totalno promenio, jer lek za ovu bolest ne postoji. Nova jetra i lekovi koje je morala da pije doživtno bili su njena stvarnost, a budućnost neizvesna. Pre svega joj je bila neophodna transplantacija jetre, kojoj prethodi duga lista čekanja.

Ipak, Ivana je šasnu za izlečenje dočekala, presađena joj je jetra, sad je ponovo zdrava, a ostvarila joj se i najveća želja – da postane majka.

– Na transplantaciju nisam gledala kao na smrtnu presudu jer meni je čaša uvek dopola puna. Shvatila sam je kao jedini lek za moju bolest i zahvalna sam Bogu što ta mogućnost postoji. Da sam ostala da živim s mojom bolesnom jetrom, nikad ne bih mogla da rodim dete, a to mi je najvažnije u životu, ispričala je Ivana za “Blic ženu” 2019. godine, osam meseci nakon uspešne transplatacije kada se i slikala za našu naslovnu stranu.

Unuka za tri porodice

Sada, šest godina nakon njene borbe i šanse za novi život, Ivana je rodila devojčicu, koju je nazvala Sofija, u čast tragično preminule devojčice čiju je jetru dobila.

– Osećam se sjajno. Trudnoća kao i porođaj su protekli u najboljem mogućem redu. 04.04.2024. u 8:10h na svet je došla Sofija. Citiraću našeg kućnog prijatelja, velikog pisca Sinišu Kovačevića, koji je na dan rođenja ispisao divan citat:

“Danas je jedna Ivana rodila jednu Sofiju. Ništa neobično, osim što mala Sofija nosi ime tragično nastradale devojku čiju je jetru dobila mama Ivana. Tako se velika tuga pretvorila u veliku radost. I pravo ime za novu Beograđanku. Da zauvek zna zahvaljujući kome je rođena. Unuka za tri porodice”.

Mama Ivana kaže da je Sofija došla na ovaj svet kao dar od Boga.

– Ona je jedna predivna i pametna beba od samog rođenja. Beba kakvu bih svakome poželela. Nekada se pitam čime li sam je zaslužila, ali kada bih tako nešto na glas pred nekim rekla, odgovor dobijem, da je baš jesam zaslužila.

Ivana se sjajno snalazi u ulozi majke i ističe kako joj sve u vezi majčinstva predstavlja veliko zadovoljstvo.

– Ništa mi nije teško. Volim sve što ima veze sa njom.

Budući da je ćerki dala ime po svojoj heroini kojoj duguje život, otkrila nam je i da je sa porodicom donora u stalnom kontaktu.

– Sofijina mama i ja smo u stalnom kontaktu, sve znaju u vezi nas i uskoro treba da dođu i upoznaju se sa Sofijom. Mislim da su koliko toliko srećni, da smo im nas dve bar mali deo te velike praznine popunile.

Najuzvišeniji čin

Ivana ističe da zaista misli da ljudi treba da budu svesni da je doniranje najuzvišeniji čin humanosti i ljudskosti.

– Mislim da je tu stvar jasna. Ako je neko mogao da u trenutku najveće moguće tragedije, a nema veće od gubitka od gubitka deteta, kaže DA i donira organe, onda bi baš svako trebalo da učini isto ako bi se našao u toj situaciji.

Doniranjem organa se ne spašava samo život osobe koja je teško bolesna, već se spašava čitava porodica, ali se, kao što je u mom slučaju rađa i neki novi život.

Mene su te noći spasili Sofijini roditelji. Oni su izgubili svoje dete, a ipak spaslili dete nekih drugih ljudi i sada je to dete rodilo dete…rodila se Sofija…rodila se svima…